"Suština je u sledećem: reprezentacija Srbije mora da ima lidera koji će igrati na sredini terena, koji će biti kreator igre i koji će praviti očiglednu razliku kada lopta krene ka napadaču, kada treba da se napravi neka dobra akcija. To bi možda mogao da bude Adem Ljajić, ali on još mnogo mora da radi na sebi. Da bude, sportski rečeno, bezobrazniji na terenu. Sve u svemu, nemamo vođu, a tako nam nedostaje", naveo je Stojković, uz tvrdnju da Srbija ima dobre fudbalere koji "nikako nisu ukomponovani i u dobar tim".
PIŠE: MOZZART SPORT
Tako je posle martovskog poraza od Portugalije u Lisabonu (1:2) legendarni Dragan Stojković Piksi, sigurno najveći majstor kojeg smo u fudbalu imali barem poslednjih 30 i kusur godina, komentarisao bezidejnu igru Orlova i činjenicu da su glavni igrači ekipe, čak i u ofanzivi, bili bekovi Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov. U međuvremenu Ivanović je prebačen na mesto štopera, Kolarov i dalje ume da i te kako zapreti sa krila, ali je u navali kormilo uručeno upravo Ademu Ljajiću. Jer iako svaka akcija Srbije počinje od Nemanje Matića, as Čelsija ima i tu nezahvalnu obavezu da krpi rupe u odbrani. Onaj završni pas, onaj trenutak inspiracije koji tako često ume da bude bresudan, taj je zadatak poveren novom vezisti Intera.
A tako dugo, baš dugo nam to nedostaje. Čak i kada smo pod Radomirom Antićem igrali naš najbolji fudbal u 21. veku uglavnom smo zavisili od toga šta će po krilima da urade Milan Jovanović i Miloš Krasić. Kad su ih protivnici pročitali bio je to kraj Antićeve ideologije. I od tada lutamo, tražimo taj prazan prostor, čineći to ponekad i saplićemo jedni druge, valjda ne znajući gde je kome mesto, nadajući se bezrazložno da Matić može da se klonira i bude i zadnji vezni i plejmejker. A ne može. To prosto mora da bude - Adem Ljajić.
Jer ma koliko ponekad iritirao naizgled nezainteresovanim koracima na terenu, ma koliko nervirao zbog toga što svaku loptu "overi" pet ili šest puta pre no što je prosledi dalje, činjenica je da Srbija trenutno nema kreativnijeg od njega. To je igrač koga ćete, kao sinoć u Albaniji, 90 minuta na sav glas psovati jer nije, kao što ste se nadali, loptu proturio kroz noge trojici, zbog koga ćete čupati kosu kada i treću uzasopnu loptu pošalje za nijansu sporije no što je trebalo... Ali to je i igrač koji će u 90. minutu, naravno posle jednog desetak dodira sa loptom, poslati pas kroz četvoricu kao kamena ukupana protivnika. To je igrač koji će u 94. minutu istrčati 60 metara, fintom izbaciti jednog čuvara, a Taulanta Džaku ostaviti iza sebe da se nadiše prašine, i imati toliko snage i koncetracije da loptu bocne preko protivničkog golmana.
To je Adem Ljajić. I on prosto mora da igra. Pevao himnu ili ne, a ne peva je ni jedan Miloš Teodosić pa se niko ne buni. Ljajić je taj sa vizijom, sa osećajem koji mu dozvoljava da pomiluje loptu, sa inteligencijom zbog koje se ne troši previše, pa nekad čak izgleda i kao đak koji beži sa časova.
I samo ovu poslednju metaforu treba izbrisati. Ali to ne možemo da uradimo mi, niti bilo ko drugi. To može da uradi samo Ljajić. Jer odavno je on u fudbalskoj školici naučio sve što je mogao, zna taj mnogo više i od onih koji mašu trofejima osvojenim na plećima njihovih veštijih saigrača, predstavljajući ih kao svoje fudbalske diplome. Ali Adem Ljajić diplomu nema. Jer imao je on samo dobre utakmice, ne i izrazito dobre sezone, ne i dobre kvalifikacione cikluse, niti makar jedno veliko reprezentativno takmičenje. A sve to bi mogao. Kako je to u jednom intervjuu za Nedeljnik rekao Nemanja Matić, uvereni smo sledeći kapiten Srbije:
"Ne može se očekivati od Baneta Ivanovića da vodi igru, jer to ne radi ni u Čelsiju. Obožavam Lazara Markovića, Aleksandra Mitrovića, Adema Ljajića, super su to momci, ali moraju biti svesni odgovornosti i da oni moraju da rešavaju utakmice. Oni nam trebaju. Ja ne mogu bez njih..."
Utisak je - ni Srbija ne može bez Adema Ljajića.
PIŠE: MOZZART SPORT
Tako je posle martovskog poraza od Portugalije u Lisabonu (1:2) legendarni Dragan Stojković Piksi, sigurno najveći majstor kojeg smo u fudbalu imali barem poslednjih 30 i kusur godina, komentarisao bezidejnu igru Orlova i činjenicu da su glavni igrači ekipe, čak i u ofanzivi, bili bekovi Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov. U međuvremenu Ivanović je prebačen na mesto štopera, Kolarov i dalje ume da i te kako zapreti sa krila, ali je u navali kormilo uručeno upravo Ademu Ljajiću. Jer iako svaka akcija Srbije počinje od Nemanje Matića, as Čelsija ima i tu nezahvalnu obavezu da krpi rupe u odbrani. Onaj završni pas, onaj trenutak inspiracije koji tako često ume da bude bresudan, taj je zadatak poveren novom vezisti Intera.
A tako dugo, baš dugo nam to nedostaje. Čak i kada smo pod Radomirom Antićem igrali naš najbolji fudbal u 21. veku uglavnom smo zavisili od toga šta će po krilima da urade Milan Jovanović i Miloš Krasić. Kad su ih protivnici pročitali bio je to kraj Antićeve ideologije. I od tada lutamo, tražimo taj prazan prostor, čineći to ponekad i saplićemo jedni druge, valjda ne znajući gde je kome mesto, nadajući se bezrazložno da Matić može da se klonira i bude i zadnji vezni i plejmejker. A ne može. To prosto mora da bude - Adem Ljajić.
Jer ma koliko ponekad iritirao naizgled nezainteresovanim koracima na terenu, ma koliko nervirao zbog toga što svaku loptu "overi" pet ili šest puta pre no što je prosledi dalje, činjenica je da Srbija trenutno nema kreativnijeg od njega. To je igrač koga ćete, kao sinoć u Albaniji, 90 minuta na sav glas psovati jer nije, kao što ste se nadali, loptu proturio kroz noge trojici, zbog koga ćete čupati kosu kada i treću uzasopnu loptu pošalje za nijansu sporije no što je trebalo... Ali to je i igrač koji će u 90. minutu, naravno posle jednog desetak dodira sa loptom, poslati pas kroz četvoricu kao kamena ukupana protivnika. To je igrač koji će u 94. minutu istrčati 60 metara, fintom izbaciti jednog čuvara, a Taulanta Džaku ostaviti iza sebe da se nadiše prašine, i imati toliko snage i koncetracije da loptu bocne preko protivničkog golmana.
To je Adem Ljajić. I on prosto mora da igra. Pevao himnu ili ne, a ne peva je ni jedan Miloš Teodosić pa se niko ne buni. Ljajić je taj sa vizijom, sa osećajem koji mu dozvoljava da pomiluje loptu, sa inteligencijom zbog koje se ne troši previše, pa nekad čak izgleda i kao đak koji beži sa časova.
I samo ovu poslednju metaforu treba izbrisati. Ali to ne možemo da uradimo mi, niti bilo ko drugi. To može da uradi samo Ljajić. Jer odavno je on u fudbalskoj školici naučio sve što je mogao, zna taj mnogo više i od onih koji mašu trofejima osvojenim na plećima njihovih veštijih saigrača, predstavljajući ih kao svoje fudbalske diplome. Ali Adem Ljajić diplomu nema. Jer imao je on samo dobre utakmice, ne i izrazito dobre sezone, ne i dobre kvalifikacione cikluse, niti makar jedno veliko reprezentativno takmičenje. A sve to bi mogao. Kako je to u jednom intervjuu za Nedeljnik rekao Nemanja Matić, uvereni smo sledeći kapiten Srbije:
"Ne može se očekivati od Baneta Ivanovića da vodi igru, jer to ne radi ni u Čelsiju. Obožavam Lazara Markovića, Aleksandra Mitrovića, Adema Ljajića, super su to momci, ali moraju biti svesni odgovornosti i da oni moraju da rešavaju utakmice. Oni nam trebaju. Ja ne mogu bez njih..."
Utisak je - ni Srbija ne može bez Adema Ljajića.
